ИКОНЕ

  У повељи за град Београд, Деспот Стефан вели: “Од Косова бих порабоћен исмајлићанском народу, док не дође цар Перса и Татара и разруши њих. И мене својом милошћу избави њихових руку, одатле дакле дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих га пресветој Богородици”.  На исти начин је и Цариград, још од самогпочетка био посвећен Богородици, што није као паралела промакло ни префињеном Деспоту Стефану, нити његовом ученом биографу, који је детаљно описао цркву београдсе митрополије у којој се чувала чудотворна икона.

Исти биограф истиче да су кнегиња Милица и Јефимија, одлазећи Бајазиту “ разумно завршиле све своје потребе помоћу Богородице на коју и положише све своје наде”. У том смислу их неки аутори виде клечећИ пред иконом Богородице београдске, иако у том облику нема изричитих помена у изворима.

Међутим, познати немачки извор 15. века потврђује чињеницу да је београдски владика у својој резиденцији поседовао чудотворну икону Богородице која је дело светог Луке.

На основу уговора у Тати по смрти деспота Стефана Лазаревића Београд се опет враћа Мађарима, а странци који помињу београдску икону сматрају је не само чудотворном, већ и делом светог Луке. Такво уверење износи и 1508. митрополит београдски Теофан у писму где тражи милостињу код руског цара Василија. Он још прецизније тврди да је београдску чудотворну икону радио у Лиди јеванђелист Лука, што управо значи да је икона нерукотворена, а да јој је ап. Лука дао само основне црте.

Велики број страних и домаћих извора износи догађаје о трагичном паду Београда  1521. под вођством султана Сулејмана, које је читава Европа доживела као рушење хришћанског света.

Маса Београђана расељена је у Цариграда носећи у дугим поворкама своје реликвије, а међу њима и икону Богородице београдске. На око 15 километара северно од Цариграда И данас постоји село Белиград или поновијем турском Белиграт, а шума око њега зове се Белграт ормаи то јест Београдска шума. Други пак део становништва населио је на саму југозападну периферију града и та се мала и данас зове Београдска мала. Капија на грдаском зиду зове се Београдска капија, а улица која од ње води Београдска улица. Најзад стара грчка црква Успења у тој мали зове се Панагија –Белиградиу или Теотокос-Белиградиу, тј. Богородица београдска. Још од 1887. године Стојан Новаковић није више ни у селу ни у мали нашао трага српском живљу. Изумрло је И раселило се једини материјални траг требало је још да буде та икона.

Зна се да су Београђани досељеници донели са собом (поред моштију свете Петке и царице Теофаније) и једну знамениту икону Богородице. Претпостављало се да је то можда иста икона која се у Београду помиње почетком 14. века, а можда иста која се тамо помиње и раније, у 11. веку.
Међутим, ње данас више нема као ни саме цркве. Све је поптпуно изгорело 6. септембра 1955 године, када су многе друге цркве у Цариграду, и другде изгореле или на други начин уништене. У многима од њих мада су све релативно новије, (сем Богородице монголске која је из 13. века и светог Ђорђа у крају Псаматији) било је икона и других предмета велике уметничке вредности (окова, реликвија, књига, портативних минијатурних мозаика итд.). Спаљене су и све остале иконе у цркви Богородице београдске од којих је било више у капелици у дворишту цркве (агијазми).

Желећи да обнови култ Богородице београдске протојереј др Радомир Поповић старешина цркве Свете Петке и Ружице на Калемегдану поверио је посао сликару – консерватору Владимиру Карановићу. Сликар је понудио неколико предлога, а стручна комисија изабрала цртеж на коме Богородица молитељка стоји на Београду. На прсима јој је у мандорли Богомладенац Исус Христос који десном руком благосиља, а у левој држи свитак.